Napretkom tehnologije i pojavom novih generacija konzola povećavaju se i troškovi produkcije video igara. Naizgled ima mesta samo za najveće i najbogatije studije, dok oni manji, zbog cene proizvodnje, jednostavno ispadaju iz trke. Međutim, u praksi je situacija sasvim drugačija. U poslednjih par godina došlo je do indi buma; naime, timovi sa malim brojem članova proizvode neobično kvalitetne, jeftine i zabavne naslove. Koristeći stariju tehnologiju u kombinaciji sa elementom nostalgije za starije gejmere ili elementom novog za mlađe, pojavljuje se jedno novo, stalno-rastuće tržište, mahom finansirano i od strane samih fanova (preko Kickstarter servisa itd.).
Jedna takva igra bila je i Limbo, tehnički skromna, ali bogata neprevaziđenom atmosferom i sasvim novim i originalnim načinom pripovedanja u video igrama. Mali turski tim, Nowhere Studios, očigledno inspirisan ovim naslovom odlučuje da gradi dalje ovu legendu, koju sad već možemo smatrati začetnicom žanra.
Monochroma od samog početka prati zadate okvire; minimalizam dizajna i kontrola, vešto uklopljen story-telling koji „teče“ kroz gejmplej. Sam setting je ipak nešto drugačiji nego u Limbu; glavni junaci će putovati od ruralnih ka urbanim, industrijskim oblastima, akcentovanih crvenom bojom na crno beloj osnovi. Igra prati dva dečaka koji nehajno prate upečatljivog zmaja to mračnom i zlobnom nebu. Mlađi brat propada kroz krov, kojom prilikom povređuje nogu, i tu se javlja osnovni zaplet u gejmpleju.
Naime stariji brat će kroz celu igru nositi mlađeg na leđima što će u velikoj meri ograničavati njegove skokove, pa će tako morati i da ga spušta s vremena na vreme. Sa druge strane, mališa se očigledno boji mraka, tako da ćete moći da ga ostavljate samo na specijalno određenim osvetljenim mestima. Rešavanje slagalica je prilično minimalistički odrađeno, u „Limboidnom“ stilu, tu su vukljanje kutija, pritiskanje dugmića i različite zagonetke zasnovane na fizici.
Ovde već dolazimo do mračnije strane Monohrome. Naime, reč je od 2.5 D igri u kojoj 3D modeli imaju premalo poligona i deluju previše generično. Animacije skokova i kretanja su, blago rečeno, bedno odrađene, bez fluidnosti kakvu smo imali prilike da vidimo u npr. novijim Rayman naslovima. Ono što je bilo kruna Limbo naslova, a to je atmosfera, ovde jednostavno nedostaje. Sve deluje nekako veštački i neubedljivo; jednostavno nemate taj osećaj da ste uronili u jedan mračan svet.
Moramo napomenuti da ovu igru odlikuju solidne slagalice i raznovrsni nivoi, ukalajni traljavim kontolama. Monochroma izgleda kao klon Limba, ali daleko gore izrade. Nema te karakteristične, magične atmosfere, a igra deluje kao da je razvijana za iOS. Verovatno, da se pojavila na mobilnim uređajima, bila bi okaraterisana kao relativno uspešni, mobilni Limbo, a ovako bolje sačekajte „nastavak“ Limba, Inside, najavljen na E3 sajmu.
Autor: Damir Redžepagić
Monochroma
Pros:
- Dizajn nivoa
- Slagalice
Cons:
- Atmosfera
- Bagovi
- Kontrole
