Kholat Syakhl je planina na severu uralskog regiona u Rusiji, čije ime u prevodu sa jezika lokanog naroda Mansi znači „Mrtva Planina“. Upravo tu se 1959. godine desio poznati nesrećni slučaj kada je devetoro studenata-planinara izgubilo život pod veoma čudnim okolnostima. Sa osnovnim podacima o incidentu će vas upoznati narator na samom početku igre, a mi vam preporučujemo da o događaju malo pročitate i po internetu kako bi ste se bolje povezali sa pričom igre. Kada samo kod naratora, glas mu daje poznati glumac Sean Bean koji je posao odradio sjajno i koji će pozajmljivati glas i glavnom pozadinskom liku u priči koji će vas pratiti kroz vaš put.
Moramo odmah da razdvojimo dve stvari. Kao prvo – Kholat je sjajna igra. Kao drugo – to je igra koja definitivno nije za svakoga, i ako vam se ne bude svidela, to je sasvim u redu. Igru startujete na napuštenoj železničkoj stanici i nakon kraćeg lutanja dolazite do glavne oblasti gde u osnovi počinje igra. Nema nikakvog tutorijala, nikakvih „questova“ ili ičega što bi vam reklo šta i kako dalje. Igra čak ne sadrži ni HUD, pa je čitav ekran potpuno prazan i ispred vas je samo prostor na kome se nalazite, i sve to savršeno ide uz atmosferu koju su kreatori igre želeli da naprave. Kod sebe imate samo mapu sa nekoliko koordinata, kompas i lampu. Sama mapa nije klasična mapa kakvu viđate u igrama, već je bukvalno parče papira na osnovu kojeg pokušavate da se orijentišete u prostoru. Mapa vam ne pokazuje vašu lokaciju jer to ne rade ni mape u stvarom životu, i jedina stvar na osnovu koje se orijentišete jesu početna tačka vašeg kampa i sporadične koordinate koje su upisane na stenama u regionu. Na mapi će se takođe ucrtavati i lokacije gde pronalazite dokumenta, pa će i to dodatno pomoći da se snađete u prostoru. Desiće vam se da se zagubite mnogo puta i to je upravo ono što igra savršeno sjano prenosi, osećaj nemoći i potpune dezorijentacije u zavejanom planinskom vencu, te očajne pokušaje da se pronađe pravi put. Ne postoji nekakav indikator panike kakav viđamo kod modernih horor igara, koji bi ovde potpuno veštački legao, jer sama panika se stvara kod igrača kada po treći put pogrešno skrene na istom mestu i ako je bio siguran da je ovoga puta našao pravi put. U igri postoji i neprijatelj u vidu crvene utvare koju treba da izbegavate, pa je to dodatni akumulator napetosti.
Igra se dakle „trudi“ da bude maksimalno neprijateljska prema vama, baš kao i Kholat planina te noći kada se priča odigrava. Jedna od glavnih zamerki koju određeni kritičari i igrači daju igri jeste manjak gejmplej elemenata i nečega da igrač radi, osim da se „šeta“ i sakuplja dokumente. Mi mislimo da je upravo izostavljanje veštački ubačenih elemenata ono što je atmosferu i kvalitet igračkog iskustva Kholata dovelo do savršenstva. Upravo je u svom tom očajnom lutanju i traženju delića slagalice kako bi ste otkrili kakva se tajna krije na Kholat planini nalazi iskonsko iskustvo jedne horor igre koja akcenat stavlja na atmosferi i narativnim elementima, a ne na jeftinim štrecalicama i stvarima kao što su zagonetke i zadaci, koji ubijaju realan osećaj stvarnosti i stavljaju tu „ipak je samo igra“ barijeru. Zašto bi ste želeli zadatke i zagonetke kada je cela planina jedna velika zagonetka i lavirint koji pokušavate da pobedite.
Veliki deo atmosfere se duguje apsolutno sjajnim audio-vizuelnim dostignućima igre. Igra je rađena u Unreal 4 engineu koji ovde pokazuje sve svoje kvalitete. Snežni vihorovi, mesečina koja se presijava na stenama i lelujanje zamrzlih četinara čine da vam prolazi jeza kroz kosti i po ovim vrelim letnjim danima kod nas. Sa druge strane harmonija jezivih zvukova se poigrava sa vašim živcima i stvara atmosferu rastuće paranoje i izgubljenoti. Sviranje, pištanje i huk vetra, pucketanje grančica i škripa snega , vukovi koji zavijaju u daljini i još po kakvi zvuci za koje niste načisto da li ih zaista ima u igri ili vam se samo pričinjavaju. Slušalice za pravi ugođaj su imperativ. U igri postoji i sasvim dobra muzika, ali se javlja samo u određenim trenucima, što je dobro, jer ne narušava autentičnu atmosferu o kojoj smo pričali. Već smo pomenuli i Sean Beana, koji daje glas glavnom naratoru i liku u igri ( ne vama) i koji je posao odradio sjajno, baš kao i ostali glumci koji su davali glasove raznim osoboma na čija pisma/dnevnike nailazite, i čije tekstove izgovaraju.
Nećemo spojlovati delove priče, ali sama postavka na bazi stvarnog događaja je dovoljna da vam daje motivaciju i želju da se probijate kroz snežne oluje i tražite dokumenta kako bi ste razotkrili čitavu misteriju. Nailazićete na različite članke iz novina, zvanične dokumente, isečke iz dnevnika i izveštaje, i svako parče papira će vam polako sklapati slagalicu priče. Možda jedina manjkavost zapleta je potpuna anonimnost vašeg lika, čija je motivacija i umešanost u čitav događaj nejasna , pa je samim tim i pitanje vaše motivacije slabije nego što bi trebalo i zasniva se jedino na ličnoj želji da otkrijete priču.
Ako volite igre nabijene atmosferom ali i narativne „šetalica“ igre, kao što su Dear Esther i The Vanishing of Ethan Carter, onda je ovo igra kojoj ćete rado posvetiti par noćnih sati jednog vikenda, ali ukoliko vas ipak više privlače dobri stari akcioni horori, onda ćete možda osetiti dosadu i monotoniju igrajući Kholat, ali kao što rekosmo na početku, to je sasvim u redu, jer ovakva igra neće prijati svakome.
Autor: Nikola Savić
Kholat
Pros:
- Jezivo dobra atmosfera
- Unreal Engine 4 u punon sjaju
Cons:
- Igra nije za svakoga
- Određene manjkavosti u priči
