Destiny je po mnogo čemu poseban projekat i igra koja je u svakom slučaju obeležila ovu godinu. I to mnogo više u periodu pre nego što je i izašla na tržište. Ne pamtimo kada je poslednji put neku igru, a naročito novi IP, pratila tolika količina hype-a, priče na internetu i očekivanja publike. Bungie je obećao potpuno novi žanr, nešto što do sada nismo nikada videli. First person shooter plus MMO u jednoj igri! Doduše, kada su uvideli koliko preambiciozno ovo zvuči, izmislili su novi termin – shared-world shooter. Da li je Destiny na kraju uspeo da ispuni sva ta silna obećanja? Na žalost, nije. I to je nešto što treba istaći u samom startu.

Ispostavilo se da je do izražaja više došlo Activisionovo umeće biznisa, nego na žalost Bungievo umeće game developmenta. Igra je zapravo samo bila neverovatno dobro izreklamirana. Verujemo da su nestvarno velike pare koje su uložene u marketing tu značajno pomogle ali opet, sada kada pogledamo sve kako se odvijalo od trenutka kada je Destiny po prvi put najavljen, pa preko trejlera, odlično određenog datuma izlaska, laganog građenja hype-a, alfe, bete i na kraju presedana u vidu izlaska igre na tržište bez da su novinari imali priliku da ranije dobiju kopije, kako se opisi ne bi pojavili na dan izlaska igre već nešto kasnije. Activision nije ni na jednom testu pao. Sve je urađeno da se ogroman novac koji je uložen u ovaj projekat ekspresno vrati, a onda je sve lakše kada se meri samo plus stavka na konačnom računu. Tako se na žalost posluje u današnjem svetu, neizmerno više novca u marketing nego u razvoj samog proizvoda. I to je teritorija na kojoj se Activision savršeno snalazi. A ono što se nas tiče, a to je kvalitet proizvoda koji ćemo da kupimo, u toj suštinskoj stavci smo ostali na gubitku. Možda primer Destiny-a i nije toliko dobar i verovatno je šteta što će se ovo pretvoriti u tekst o neispunjenim obećanjima, pošto se i pored svega, radi o jednoj prilično dobroj video igri. Ali jednostavno ne možemo da ignorišemo to šta je obećano a šta smo na kraju dobili.

Sve ono što smo od dobrih stvari isticali iz alfe i bete, tu je i u finalnoj verziji. Međutim tada smo za neke stvari ostavljali prostor, noseći se mišlju – to će doći kad bude izašla puna verzija, nećemo se na to sada uopšte obazirati. Ali evo dođe i ta puna verzija, a mi recimo ne dobismo ništa od bilo kakve priče.

Zaista, priča u Destiny-u ima tu najgoru moguću karakteristiku. Ništa o njoj ne mislimo. A nećete ni vi. Niti će bilo ko. Možda bi više voleli da je Destiny imao lošu priču. Tada bi bar mogli da kažemo da ima priču. Lošu. Ali ovako kako je – vi ubijati vanzemaljce, dok čekate da vaš ghost nešto hakuje. End of story. Još jedna stvar koja prosto neverovatno deluje kada znamo da je ovu igru napravio Bungie (i to sa nenormalnim budžetom) je i to koliko su prazna okruženja,  koliko u njima nemate interesantnih stvari koje bi vam na neki način skrenule pažnju.

Ukratko, Desntiny se igra ovako. Odete na misiju na neku od planeta – kojih BTW nema puno i koje su sve faktički po jedno veće okruženje. Dakle malo veća mapa a ne planeta. Tamo se krećete od tačke A do tačke B, stalno klikćući touchpad da biste videli gde je ta tačka B. Na tom putu ubijate vanzemaljce. Oni mogu biti jači ili slabiji, ali su uglavnom slični. Na kraju dođete do mini bosa, napucavate ga znatno više vremena nego što bi bilo zabavno, ubijete ga, i pokupite loot. Sve ovo možete sami, ali je znatno zabavnije sa nekim u društvu. I to je otprilike to, tako funkcioniše velika većina ove igre. To vam je Destiny. To je shared-world shooter.

Postoje i takozvane Strike misije koje morate da igrate sa još dva igrača (za razliku od standardnih misija gde je to opciono) i koje su nešto teže. Tu su i Raid-ovi koje možete da igrate isključivo sa prijateljima koji su sa vama u Fireteam-u, a ne sa random ljudima na koje ćete nailaziti u igri. Osim ovoga, tu je i glavni hub gde ćete i sretati više igrača, ali opet, i on deluje prilično malo, a ti igrači samo kao ukras, od koga će vam znatno više pažnje privlačiti onih par NPC-a koji vam prodaju i upgradeuju stvari. Shared world shooter je možda dobro zvučalo na papiru, ali ćete u praksi vrlo brzo shvatiti da svet delite sa nekih par ljudi. I da sa njima imate minimalnu interakciju, a često i nikakvu.

Jedna planeta je rezervisan i za klasičan kompetitivni online multiplayer, gde se u standardnim FPS modovima napucavate sa drugim igračima. Ovde se ne bismo previše zadržavali, pošto se radi o stvarima koje ste videli već mnogo puta, ali koje su i dalje zabavne, naročito kada se uzme u obzir dobra gameplay mehanika u igri. Jedino što bi trebalo istaći je to da ćete u početku ovde biti potpuno bespomoćni, na žalost ne zbog vašeg skill nivoa, već zbog toga što igrači višeg levela imaju neuporedivo jača oružja od vas.

I zašto onda na kraju osmica, kad tako puno stvari deluje siromašno i nedovršeno. Pod broj jedan, core gameplay FPS mehanika u igri je izuzetno dobra. Bungie je zanat čistog konzolnog shootera pakao jako dugo sa Halo serijalom, i u njemu su zaista veliki znalci. Igra je jednostavno zabavna za igranje. Osećaj je odličan, kontrole dobre, savršeno prilagođene za joypad. Oružja takođe nisu loša, ima ih prilično i proces postepenog unapređivanja je zabavan. Takođe, ako igrate sa prijateljem, Destiny će vam biti neuporedivo bolje iskustvo.

Neko će reći da sve ove dobre stvari važe i za Halo igre koje je Bungie prethodno napravio. I to jeste tako. Ali ne vidimo na koji način to umanjuje zabavni faktor Destiny-a. Činjenica je da će vas Destiny vući da ga igrate. Da li u nekom stalnim iščekivanju da će bolji deo tek da usledi  (spojler – neće) ili čemu god, ali je činjenica da će vas Destiny zadržati pred ekranom priličan broj sati. I da će vam to provedeno vreme verovatno biti dobra zabava. Da li je moglo i bolje? Moglo je.

Autor: Filip Nikolić

Destiny

0

Pros:

• Zabavan gameplay
• Dobra vizija…

Cons:

• …koja na žalost nije do kraja sprovedena u delo
• Potpuno nebitna priča, gotovo nepostojeća
• Prilično prazna i nezanimljiva okruženja