Priča o Shadowgate-u počinje još davne 1987. godine. Originalna igra je bila avantura sa prilično standardnom pričom – zli čarobnjak u strašnom zamku, heroj koji jedini može da ga zaustavi – već viđeno, zar ne? Ono što je Shadowgate učinilo istinskim kultnim klasikom jedne generacije avanturista su izuzetna težina igre i nekoliko inovativnih (a za mnoge bi se moglo reći i survival horor) elemenata koji dodatno podižu nivo težine. Ovo je bila igra koju su igrali i odrasli i deca. Ovo je bila igra koja je bila toliko komplikovana i teška da su ljudi o njoj razgovarali na pauzama i odmorima, pomažući jedni drugima da makar malo uznapreduju. Nema nivoa, nema klasične borbe – samo zli zamak, zli čarobnjak u njemu i gomila zagonetki, mozgalica i zamki! Na žalost, igra je bila dostupna samo na Mac-u i kasnije NES-u, što je prilično ograničilo njenu potencijalnu publiku.
Moglo bi se reći da smo danas postali i pomalo razmaženi kad su u pitanju point & click avanture, koje su se uglavnom srozale na nivo laganih hidden object igara uz jedva po neki naslov u duhu Deja Vu-a, Phantasmagoria-e ili (kasnije) Grim Fandanga. Već je postalo za očekivati da novije avanture možemo završiti za svega par sati i to bez ičije pomoći. Entropiju nastalu takvim tendencijama odlučio je da prekine studio Zojoi, koji je krajem 2012. godine pokrenuo Kickstarter kampanju za prikupljanje sredstava za izradu rimejka klasičnog Shadowgate-a. Obećali su da neće odstupiti od duha originala i da će u potpunosti zadržati retro osećaj u igri, naravno uz poboljšanu grafiku i performanse. Dodatnu garanciju pružili su i ljudi koji su radili na originalnoj igri, objavivši i svoje učešće u njenoj izradi. Kampanja je uspešno finansirana i 21. avgusta ove godine Shadowgate je ponovo među igračima, spreman da frustrira novu generaciju avanturista. Da li je u tome i uspeo?
Igru krasi ručno slikana digitalna grafika, uz grube poteze „četkicom“ u kvazi-impresionističom stilu, uz modernije animirane efekte magija i okoline. Mnoge će odmah podsetiti na stil u mnogim statičnim avanturama danas, i to je, po rečima dizajnera, jedan od načina da se igra poveže sa današnjom publikom. Stil je mračan i grub i na odličan način pomaže u kreiranju atmosfere koja igraču jasno govori da ova bajka nema srećan kraj. Muzika je u potpunosti prekomponovana originalna 8-bitna muzika iz originalne igre u modernom ruhu i zvuči sjajno, podvlačeći preteću atmosferu u igri. Takođe, postoji i opcija da se uključi i retro mod, koji muziku menja u originalne Hirajuki Masunove 8-bitne numere. U retro modu, pored muzike, prelazi između scena su pikselizovani i praćeni prepoznatljivim zvukom iz originala, a animirano pero ispisuje opisne tekstove.
Što se same igre tiče, ona je retro u gotovo svakom pogledu. Od robusnih komandi na ekranu (mada srećom postoji i opcija za korišćenje skraćenica na tastaturi), ispisivanja opisnog teksta u dnu ekrana, pa do verno prenesene komplikovanosti originalne igre. I oko toga se zaista nisu šalili – igra je vrlo teška! Postoje tri opcije za težinu, koje progresivno otežavaju zagonetke, povećavaju im broj ili smanjuju jasnoću nagoveštaja koje igra nudi. Tako na primer, na najmanjoj težini zmaj nam daje dva poteza da smislimo kako da se odbranimo od vatre koju bljuje, dok na Master težini moramo to da izmozgamo u jednom potezu. Smrt i ponovno učitavanje prethodno sačuvane pozicije su norma u Shadowgate-u – sve pokušava da vas ubije, i jako je efikasno u tome! Baklja koju vaš lik nosi se vremenom polako gasi i u potpunoj tami, smrt je gotovo zagarantovana, a da ne spominjem atmosferu koju stvara sve manje i manje svetlo. Kako bi preživeo i uspeo u svom poduhvatu, igraču su na raspolaganju predmeti koje skuplja u svom inventaru, magije koje usput uči, zagonetke i tragovi koje dobija na svitcima i razni predmeti koje može da opremi i obuče.
Kao što smo već nagovestili, igra je besramno retro i to joj je ujedno i prednost i mana. Kontrole su po današnjim standardima spore i zahtevaju i po nekoliko interakcija da bi se obavile proste radnje. Kad se izvršavaju komplikovanije kombinacije, ekran se vrlo brzo zatrpa što može lako da zbuni („šta sam beše kliknuo prvo, kojim redom ovo ide?“). Igra ne bi mnogo izgubila da je i interfejs modernizovan i daleko elegantnije implementiran. Mada, istini za volju, interfejs klikom dugmeta može da bude i sakriven i da se igra isključivo pomoću skraćenica na tastaturi, ali ni to nije baš najpraktičnije rešenje. Kako bi donekle pomogli igračima, dizajneri su implementirali sistem nagoveštaja (Hints) kroz raspričanu lobanju Yorricka (mada ne nije ni blizu Murray-u, bambi onome ko pogodi referencu), koja kroz daje cinične naznake igraču, mada na Master težini njegovi nagoveštaji jedva i da su od ikakve pomoći. Tako je možda i bolje, jer bi predirektan sistem pomoći previše odstupio od duha i reputacije koja prati originalni Shadowgate.
Ipak, igra je neverovatno zarazna, pa će nostalgičarima i pravim ljubiteljima žanra (kao i mazohistima) pružiti sate i sate glavolomki, uz standardan izgovor „Još samo jedan potez, još samo jedan pokušaj“ – bar dok ne dođu do sledeće nepremostive barijere koju treba izmozgati. Njena težina i verno preneseni retro elementi su kvaliteti koji će i privući i odbiti potencijalne igrače. Oni koji žele da prosto uživaju u priči, borbama i sličnom, bi trebalo da zaobiđu Shadowgate – ovo nije igra za vas! Ali za one koji vole izazove i teške slagalice u mračnoj atmosferi koju pruža zli zamak, dobrodošli, osećaćete se kao kod kuće… bar do sledećeg reload-a.
Autor: Miljan Truc
Shadowgate
Pros:
- Kao što je i obećano, igra je ostala u potpunosti verna originalu
- Težina igre pružiće sate zabave onima koji vole izazove
Cons:
- Interfejs je mogao biti modernije rešen
- Težina i ponekad trapave kontrole bi lako mogli odbiti sve osim poklonika žanra i originala
