Veče je bilo prijatno, a tišinu su razbijali samo šuštanje bambusa i ritmičan pev beskrajno glasnih cvrčaka. Iz osvetljene kolibe izašao je moj učenik. Na telu mu se ocrtavao svaki mišić, ali i tragovi višegodišnjeg treninga u pet varijanti kung-fua. U očima mu se videla apsolutna sigurnost u sopstvenu snagu i u udarac koji malo koji borac može da izdrži na nogama. Toliko je uveren u svoju spremnost da već počinjem da sumnjam u to koliko sam ja zapravo dobar učitelj.
Krećemo na put koji svaki majstor borilačkih veština prelazi čitavog života. Od sela do sela, od grada do grada, od protivnika do protivnika. Put na kom je svaki sledeći korak teži, ali nas čini boljim… Ili bar boljim borcem. Gledam ga kako bez imalo muke rešava prvih desetak boraca koji su ga napali. Deset udaraca upućenih u pravo vreme i na pravo mesto. Naizgled tako impresivno da su i cvrčci zaćutali i dozvolili sebi da se na kratko dive. Zastao je i on da bi im dozvolio duži pogled, da bi dozvolio sebi vrisak kao da je Brus Li u nekom filmu, da bi pozirao. Na greškama se uči, ponadao sam se.
Nekoliko sela i sada već par stotina protivnika kasnije, a nakon zaista impresivne razmene udaraca, bar za početnike kakav je on, dozvolio je sebi da glumata usred borbe. Udarac u bubrege ga je dodatno poremetio, pa su usledile i dve pesnice. U solarni pleksus i u bradu. Već sam počeo da nas proklinjem obojicu kada je uspeo da se pribere i da nastavi tamo gde je stao. Mislim da mu je sada jasno, ali je bolje da ponovim lekciju.
“Mladi skakavče,” rekoh mu “U bistroj vodi pliva mudra riba, ali samo na oblačnom nebu čaplja razvija krila.” Klimnuo je glavom potvrdno, iako mu je pogled bio potpuno prazan. Jasno je da ćemo morati da poradimo i na njegovom smislu za humor, ali sam se sada fokusirao na osnove. Nije važno koliko dobro izgleda, jer forma dolazi sama od sebe. Važno je da se prepusti svom telu, da reaguje instinktivno od udarca do udarca, od protivnika do protivnika. Horde koje nadiru treba da svede na najosnovnije oblike, boje i simbole i da reaguje na njih. Sada mu je jasno šta treba da radi, ali još ne zna zaista kako. Naučiće.
I on uči. Uči i kada koristi nunčake i kada koristi svetlosni mač (simpatična novotarija, ako smem da dodam). Uči kada gađa protivnike noževima ili kada njihove noževe odbija mačem. Uči kada protivnici padaju pred jednim njegovim udarcem, ali i kada mora da im zada preciznu kombinaciju udaraca u pravom trenutku. Uči kada su uslovi otežani i kada od mraka i oluje ne vidi skoro ništa pred sobom, ali i kada se bori pred publikom, kada se bori kao da je u nekom kung-fu filmu. Uči da je dovoljno da odluči gde će da zada udarac, a da će njegovo telo poput dobro nauljene mašine ostalo obaviti samo.
Uči i sada, kada zna da je stigao do kraja, do poslednjeg protivnika. Gledam ih obojicu, a vidim pesmu. Njihovi pokreti su potpuno usklađeni, šuštanje njihovih gijeva je melodično, a izblokirani udarci, kao i oni koji su pogodili svoj cilj, čitavoj predstavi daju jedan iskonski ritam. To traje svega nekoliko sekundi, a cvrčcima i meni se čini kao da je protekla čitava večnost. Nestvarni spektakl je završen, a na nogama ostaje samo moj učenik. Prilazim mu i u njegovim okrvavljenim pesnicama i čeličnim očima čitam potvrdu onoga čemu sam se nadao, isto kao i on u mojim.
Ali nema predaha. Sada je na njemu red da uzme učenika i da od njega napravi majstora borilačkih veština. A na meni je da čitav ovaj put pređem po treći put. Moj učitelj, nažalost, nije sa nama, pošto toliko daleko nije stigao, ali ja ću uspeti. Na istom ovom mestu, na kraju još jedne etape večnog puta, jednoga dana će stajati tri generacije. Nas trojica, a ne samo dvojica kao danas.
Autor: Luka Zlatić
One Finger Death Punch
Pros:
- Neverovatan spoj jednostavnosti i zaraznosti
- Zahteva maksimum koncentracije od igrača
- Kontrole savršeno reaguju i za svaku grešku ste sami krivi
Cons:
- Plašimo se da razvojni tim nešto ne pokvari u budućim peglanjima igre
- Fali nam neki online ladder za upoređivanje najboljih rezultata
